Tog dana je trebalo da vidim jedno umetničko delo.
O pravcu kom pripada znala sam malo. O njemu ništa. „Da li će želeti sa mnom da razgovara“, zapitah se, a potom dosetih: „svako umetničko delo svojim jezikom govori, ne ćuti. I ne može se ućutkati“. Četkice mu damare oživljavaju, a boje kao reči prodiru pravo do naše duše.
Sačekali su me umetnici od kojih je nastalo i odveli pred svoje ostvarenje. Na mom licu se, istog trena, ukazao osmeh. Onaj od kog se zubi još uvek ne vide, samo usne poigravaju od nadahnuća.
Centralni motiv je devojčica, krupnih očiju, s rupicama na obrazima, i duge, u rep zavezane plave kose. Trambolina. Uhvaćena u skoku, s glavom podignutom i pogledom nagore, ruku raširenih kao da leti… Ljudi oko nje pokriveni su senkom, osvetljeno je samo njeno lice.
„Ona leti!“, shvatam. „Pogledaj, i kada se dočekam na noge, ja nastavljam da letim! Gledam u visinu, maštam. Čujem ponekad sene oko mene, govore da to ne mogu, ali ja slušam glas u sebi. Rekla bih da oni to ne rade. Ne umeju, izgleda. Te sene puze, ne lete! Jesi li primetila?“
Na trenutak je prestala da skače. Naslonila sam dlan na mrežu tramboline, a potom je i ona učinila isto. Dodir je bio stvaran. Toliko stvaran da je probudio sva moja uspavana htenja, poletele su sve želje što su čučale u meni.
I gle čuda, ljudi idu u muzeje da slušaju umetnost. Zašto onda, kad iz njih izađu, postaju sene koje se protive letenju? Dalijevi džepni satovi se istopiše od razočaranja.
Shvatate li? Njen je osmeh koliko i Mona Lizin osmeh misteriozan, na njenom nebu je pregršt zvezda kao u Zvezdanoj noći Van Gogovoj, njen je pogled uzvišen kao i onaj Devojke s bisernom minđušom. Ona je izuzetno delo u kom se prepliću prihvatanje i bunt, linije smiraja i srdžbe dovodi u harmonični spoj. Devojčica na trambolini ne ćuti, ona glasno govori: „Letite slobodni, svoji, grlite, dodirnite dušu ljudima oko sebe.“
Okrenuh se ka umetnicima. U trenucima kada na platnu nije želela da ostane i kada je plačom negodovala i četkice od sebe gurala, oni su ljubavlju kojim umetnik svoje delo stvara, učinili Devojčicu na trambolini nasmejanim detetom. „Tako raširenih ruku, ona je simbol zagrljaja, njima se hrani“, govore mi. Vidim varnice u očima ovih stvaralačkih genija dok se smejemo u nadmetanju s Devojčicom prosutim bojama, svakom njihovom zebnjom praćenom zamahu kista. „Vredelo je. Danas je pred nama tvorevina od neprocenjive vrednosti.“
Tek kad krenuh, otkriše mi tajnu, dečije se osmehujući. „Zovemo je Teodora. Po jednoj devojčici sa autizmom…“
Bojana Savić 