Kuda me to vodi kaldrma? U koje selo, među koje to dobre ljude? “Zaustavite automobil, moram da pozdravim sreću!” Onu što se pojavi kad iz vidika nestanu sva pohlepna očekivanja, kada ih čak ni na horizontu nema. Ničega nema u daljini osim uzbuđenja za ono što na kraju kaldrme čeka. Ta sreća vapi za golim nebom, drvećem i zvukom cvrčaka u toplom julskom danu. Njima se hrani dok u tebi raste, grudi ti raširi koliko je široko prostranstvo, a ti onda slobodno dišeš! Prodišeš! Potrčiš! Druge su ti radosti tada još veće, a tuge se o njih sapletu i padnu. Čvrsto na nogama stoji sreća što postojiš i dišeš. Ona na koju zaboraviš kada se očekivanjima vratiš. Srećan je onaj što kroz život ovako kaldrmama hodi….
Sa druge strane kaldrme dočekalo me je Češko Selo. Tišinu u ovom banatskom seocetu prekidale su obojene fasade kuća. Tri su ulice i dvadesetak Čeha koji tu danas žive. Primećujem i oronule, napuštene domove. Njihove je ukućane kaldrma odvela do neke druge sreće. Baš kao što je sredinom XIX veka i njihove pretke iz rumunskog dela Banata dovela na korak do Bele Crkve. Neki su došli iz rumunskog sela smeštenog između dva brda u dolini, u kom je dan trajao svega četiri, pet sati. Živeli su u zemunicama, sneg ih je zatrpavao. Odatle su krenuli negde bliže sreći. Najpre su se doselili u Kruščicu, a potom u selo Fabijan kako se nekad zvalo ovo mestašce. Hodam njegovim ulicama, upoznajem parče našeg lepog Banata što diše bojama češkim. Skoro netaknuta božanstvena priroda svoje mu nijanse dodaje. I dok otkrivam kuće u boji, otkrivam boje svog doma. Ovog, tu, u kom svi zajedno živimo.
“Nekada je selo imalo dvesta osamdeset stanovnika, šezdeset djaka, tri kafane, dve prodavnice…”, govori mi gospođa Margita, “a danas svega tri, četiri deteta”, sleže ramenima.
Nekada je i put do sela bio blatnjav, danas to više nije. “Ipak, kada sneg jako pada, najbolje je ostati kod kuće”, smeška se moja domaćica. Priroda i život; onoliko neumoljivi koliko su lepi.
Živi se od poljoprivrede i pčelarstva, a neguju i svoje voćnjake. U selu postoji 1500-1600 košnica. Ranije su domaćinstva čuvala živinu i krave, priseća se Margita, pa se u smenama, po dvoje iz kuće, biralo za stražu.
Upitah za seosku crkvu. “Imali smo sveštenika Tibora, zaduženog za naše selo i susedna mesta. Svake bi nedelje, bez izuzetka, služio misu. Kada je on otišao, situacija se promenila. Mise izostaju.” Slušala sam gospođu Margitu dok sam razgledala etno-muzej Češkog Sela. “Skroman je, ali eto…”, ponovo se smeška. “Ma kakvi!,” rekoh joj uzbuđeno, uzvraćajući osmeh. On dodaje još jedan kamen onoj mojoj sreći s kaldrme…
U zgradi škole zatvorene 1974. godine, u neko doba, rodio se etno-muzej. Sakupljali su se po tavanima stari predmeti, pribori i alati. “Šteta što nije i više sačuvano,” setno pominje Margita. Požutele knjige na češkom jeziku, ženska odora, kreveti i posteljina, stari radio. I radovi sa Karnevala u Beloj Crkvi. Pričaju nam oni, nimalo stidljivo, o prošlosti sela i svojoj kulturi.
U mestašcu u kom se po hleb ide do susednog mesta, čuva se ova hrana za dušu. I zato ovaj muzej nije samo prozor u davna vremena. On je i putokaz.
Pa kada već šetate kaldrmama, usput onda sakupljajte i putokaze. Ka dobrom. Ka dobrom u sebi, i u drugim ljudima.
Bojana Savić 