Drugačija priča o muzeju

Nijedna me poseta muzeju, do ovog trenutka, nije gurnula s litice pravo u Slobodu.

S Dunavom na straži, ravnicom okružena, obitava crna kutija.

Kroz sivu metalnu kapiju ulaz je u dvorište. Tu te za ruku uzme Sloboda. I povede. Kroz drveće retkih vrsta jabuke, kroz travu po puteljku što buja, do crvenih ruža što koketiraju s prolaznikom i žbunastih rozih uz zid muzeja. Po dvorištu poneki komad kulture. Pokaže ti. Zastaneš, saznaš, nastaviš hod. Ispred mene se pojavila reka, prostranost šućmurasta do modro plava. Ovde te Sloboda zagrli.

Gospodin Macura je, saznajem, decenijama sakupljao artefakte avangrade, dade, nadrealizma, zenitizma, a tu je i zbirka stolica dvadesetog veka. Primećujem da su umetnička dela neobeležena, tek ponegde, na zidu, rukom su napisani autor i naziv. „On smatra da, ako je zaista zainteresovan za ono što vidi, posetilac će sâm pronaći o čemu se tu radi.“ Osmehujem se. I Sloboda se osmehuje.

Najrazličitije stolice, pokoja na zidu, pobacano izlomljeno belo kamenje u Tišminoj „Bernardijevoj sobi“, slike na zidovima, dokumenta u vitrinama. Ko je čovek što sa urođenom strašću za pobunjeničku umetnost poklanja modernu Slobodi polja dalekih i nepreglednih ? Ko je čovek što muzejska pravila pretače u zadatak posetiocu da sâm otkrije i nauči ako želi da prisvoji? Rađaju se iskre jedna za drugom i odjednom, zamišljaš njegov lik.

„U ovu prostoriju se ne ulazi, to je soba gospodina Macure i neke njegove stvari. Ali hajde, kad sam već tu, baš je i on jutros dolazio…“ Zakoračih i shvatih. On je muzej. Čovek-muzej.

Gledam oko sebe. Jedan je zid preplavljen knjigama, a na stolu pored terase što gleda na Dunav sitan su novac, ulaznice, olovke, biste, skulpture. Bezbroj prikupljenih tragova kulture, na zidu uramljena kolekcija buba, stolice, veliki krevet a na njemu crni cilindri, ispod njega isečena drva. Peškir na kadi i lavabo. Još nagomilanih knjiga. Svuda boje i raskošni haos. Sloboda u svakoj čestici prašine.

„Ako imate vremena, posetite i magacin, pratite Dunav, tamo je, čim prođete crkvu, vidite, tamo?“, govori domaćin i pokazuje rukom. „A tamo je i gospodin Macura, on će Vas ugostiti.“

Širom otvorena kapija. Čujem glasnu muziku. Koračam kroz dvoršte, opet zeleno, pratim muziku i zov Dunava. Na prste se propinjem dok hodam jer ispred sebe vidim drveće, betonske stolove i fenjere, pa nestrpljivo iščekujem pogled i umetnost u Slobodu uvijenu. Prilazim litici i uz muziku s radija zatvaram oči da bih se cela predala Njoj.

Pojavljuje se i gospodin Macura. Hoda bos. Nasmejanog pogleda, čvrsto steže ruku. U poslu je, sređuje okoliš. Nudi čaj, donosi staklene čaše i čajnik, spušta na sto: „Bez ustručavanja!“ Nastavlja da radi.

Ulazim kroz velika magacinska vrata i na stolu u baru najpre primetim sveže ubrane ruže. Sunce kroz krov na eksponate baca svetlost, na stolice, nameštaj, instalacije. Dok ih obilazim spiker na radiju govori o kulturnoj politici. Fotografišem, pa onda i sebe u prostoru i čujem: „Fotografisanje naplaćujemo“, dobacuje Macura, uz osmeh, u prolazu. Sloboda me prati u stopu. Sloboda je koncept u ovom muzeju prisutan.

Približavam se izlazu i vidim ga kako se na trenutak zaustavlja pored litice i posmatra Dunav. Pored njega pas, veselo maše repom. Nastavlja da radi, sve vreme bos, već u maju preplanulog tena.

I ja se još jednom približih litici da svoju Slobodu za sebe još čvršće vežem. Nijedna me poseta muzeju, do ovog trenutka, nije gurnula s litice pravo do mojih snova.