Čarobni dvorac i plavo-beli san

Jedne prolećne subote, pred Uskrs, odlučih da posetim napušteni zamak. I to kakav!  Da mogu svoj da izaberem, baš bi ovako izgledao! Dvorac porodice Špicer u Beočinu. Sagrađen 1898. godine, za bogatu nemačku porodicu. Kao i uvek, pitala sam se kakve li priče on ima da ispriča, za one što bi ga saslušali… samo da nije ostavljen i sam.

Zaljubih se na prvi pogled. U boje, u elemente gotike, renesanse, baroka, romanike i najdraže mi secesije. Osetih da je uzajamno. Jer beše mračnije, a on, čim me ugleda pozva sunašce da osvetli unutrašnjost. Snopovi su obasjali njegov kitnjasti duh, kroz trošne, otvorene prozore. Prepoznao me je. Eh da si moj, divni dvorče.

Porodica Špicer otišla je pred početak Drugog svetskog rata. Boje ne posustaju, s tišinom su postale jedno. Žive tek za ponekog putnika namernika.

Čaroban  je, žao mi da odem. Pričam zidovima koliko su lepi. Prozori otvoreni, većma polupani, ali gledaju u neke čudnovate svetove. U svet napolju, taj što je odlučio da dvorac prepusti zaboravu.  Ali i u onaj drugi, svet u njemu samom, magičan, divan, istrajan. Baš kao što biva i sa čovekom čija sudbina odluči da napušten i sam ostane, dok u sebi krije nebrojane pripovesti. Ostaj mi dobro, lepi dvorče, misliću na tebe i čuvati te tako od zaborava.

Uputih se potom u Bački Petrovac, u posetu našem slikaru. On Slovak, a gospođa Amerikanka. Upitah je, tokom razgovora, kako se privikla na život u ovom omanjem mestu, a ona se osmehnu i reče: ” On je tu…”

I to je jedino bitno.

“Ovo selo je moje, najlepše selo. Morao sam da se vratim.” Slikar Vladimir Urbanček rodio se u Bačkom Petrovcu. Živeo je u Americi 36 godina, a onda je odlučio da posluša svoje srce. Priznaje da se vreme promenilo. Danas ljudi manje razgovaraju, mladi odlaze…I priča mi svoju priču. Bio je siromašan. Samo je tata radio, a dece šestoro. Gajile se svinje i kokoške…Samo bi nedeljom na stolu bilo mesa, jedna kokoška za osam osoba. Ali mama je znala kako da rasporedi, šta da dospremi, da svima bude dovoljno…Topao i divan čovek, baš kao i njegove slike… A one pričaju o životu u Bačkom Petrovcu i tradiciji komšija Slovaka…

A na slikama… mladić u belom, mlada pred udajom, portreti devojčica, baka što sprema unuku za odlazak u crkvu, ćorsokak u selu, devojčica i guske, žene što spremaju papriku, čovek koji u ruci drži mlad kukuruz i gleda može li se kuvati, kuvanje pekmeza u kotlu od bakra… i mnoštvo drugih trenutaka seoskog života, četkicom zabeleženih. U galeriji belo-plavoj, u autentičnoj slovačkoj seoskoj kući…Priče u boji, boje u pričama…

Na stolu knjige njegove majke, među kojima i Biblija. Iz Amerike je doneo oko 180 slika koje je tamo naslikao tako što bi u Petrovac dolazio na odmor i fotografisao epizode iz svakodnevnog života, pa ih u povratku prenosio na platno. Zdravlje mu više ne dozvoljava da slika, ali u radnoj sobi posložene žive četkice i boje,  njegov alat za ostvarenje sna.

Kuću staru oko 150 godina, preuredio je, ostao je samo stari plafon. Tu je i ambar, velika bašta, stabla kajsije, trešnje, kruške. Dvorište uređeno, u plavo-belim tonovima su čak i štipaljke na žici. Divni gospodin Urbanček poklonio mi je paket svojih slika u vidu razglednica. Rekoh mu da ću napraviti kratku reportažu i pokazati ljudima gde se krije plavo-beli san. Ostvaren bojama najrazličitijim…