Maestro

Podignuta zavesa.

Sva su svetla uperena ka njemu, a i sâm je svetlost. Oči sijaju toliko da mogu osvetliti svaki mrak na koji naiđe.

Trebalo bi ga uvek obasipati cvećem. Za svaki pokret, za svaku reč. Daske koje život znače on sâm pred sebe baca, kuje ih, zakiva, urođenom veštinom.

„Koja od ovih devojka da te poljubi?“

„Sve!“, odgovara u stilu velikog boema, umetnika.

Zasmejava nas. Zar se u tome ne ogleda umeće istinskog izvođača na sceni? Da jednako dobro igra sve uloge, bez obzira na žanr.

Životne uloge nam dodeljuje Sila.

„Sećaš li se nesreće, Nikola?“, upitala sam ga.

Pre jedanaest godina, govori sporije ali istrajno, jedna gospođa ga nije videla na pešačkom prelazu. Udarac u glavu promenio je život tog desetogodišnjeg dečaka.

Rekli su, najpre, male su šanse da preživi. Devet meseci je spavao. Sportom ojačano telo nije pomišljalo na kraj. Progovorio je, nastavio svoju predstavu. Da u njoj sluša muziku, da navija za svoj Partizan, da se druži, da grli devojke, da se smeje. Sve što je oduvek voleo.

Umetnost je odigrati dramu koja oslabi telo, a duh ne promeni.

A tu je i ona. Njegov sufler. Kad zatreba na daskama, dobacuje mu tekst. Njegova senka, njegova majka. I shvatam na koga je divni Nikola. Tu ženu, što nadljudskom majčinskom snagom gura kolica svog sina, znam samo po osmehu. Znam i da joj je teško kad u svim odrazu u ogledalu vidi sve neprospavane noći i suze koje je isplakala. Znam i da je sebe zanemarila, da bi svog protagonistu dovela pred publiku. Ali gde god da se pojave, publika tapše pod utiskom njihove harizme. Moje srce to čini svaki put.

I kada sam Nikolu upoznala, dobila sam zagrljaj, onaj od kog koske pucaju. Iskren, najiskreniji. I svaki put me poljubi tako. Iskreno, najiskrenije. A ja svaki put, kao verni gledalac, zastanem pred njegovim sjajem.

„Imaš li neku želju, Nikolice?“, pitam ga.

„Voleo bih da budem glumac!“, odgovara.

Može li Nikola u pozorište, ima li tamo rampe za njegovu mamu i njega?

Pomerite se, prolazi Maestro!