Svakog sedmog januara, majka i otac, od našeg doma naprave svetilište. Kroz običaje što su sedamdesetih godina sa sobom iz Bosne u Beograd doneli, na ovaj dan, istinski živimo svoje nasleđe.
Slavi se rođenje Hristovo! A ja slavim i te domaćinske, radničke ruke, što su nam ni iz čega sagradile hram. Na svojim dlanovima, pored roditeljskog, ljubavi punog srca, i ovaj mi dan ostavljaju u amanet.
I ništa me drugo, što bih naslediti mogla, boljim čovekom ne bi činilo.
Već na Badnje veče naš dom zamiriši na tradiciju. Nakon što unese i odloži pečenicu, otac u kuću unesi sveže isečen badnjak. Majka u ruke uzima kadilicu i tamjan, okadi trpezu, pa je prinese svakom od nas, da se pred njom prekrsti. Potom obiđe ostale prostorije u kući. Taj se miris tamjana do neko doba te večeri zadrži i ognjište nam okupa spokojem.
Otac za to vreme unese i slamu, postavi je ispod stola, od praga je usput prosipajući. U nju sakrije orahe, bombone i malo novca, da sestra i ja „pijučemo.“ I danas, kad smo već odavno odrasle, jednako se radujemo kao kad smo bile male. A tome nas Božić i uči, da se iskonskoj radosti i čistoj ljubavi vratimo, kao deca što čine. Bar na trenutak.
Zatim se večera. Sve na ovoj posnoj trpezi, te su ruke spremile. Ruke što zgotove u poletu, oduvek, ništa im baš teško nije. Njima sam blagoslovljena. Ruke što su učile od svoje majke, ruke što svoje običaje znaju. Sestra ih je već nasledila, a ja, kao mlađa, još uvek gledam dok rade i od njih učim. Zahvalna što imam od koga. Svakog dana, a naročito na ovu svetkovinu, moja kuća miriši na dom ispred čijih vrata ostaju sve novotarije što ovo vreme donosi. Jer naš hram svoju tradiciju čuva.
Tako se, u noći Božićnoj, dok okolina još većma spava, moja majka probudi pre svanuća. Oko četiri izjutra, ustane i zapali veliku sveću, umije se i ruke svoje uposli. Najpre česnica i u njoj parica. Potom još jedna manja pogača koju nožem blago izdeli na delove i svakom nameni nešto od voća i povrća koje u bašti i dvorištu imamo. Onaj deo koji tokom pečenja najviše naraste, po verovanju, predstavlja biljku koja će te godine najbolje roditi.
I dok se one peku, rumeni se i pile i mirisi se s prizemlja uvlače u sobe na spratu. U rano jutro, pre sedam sati, probudim se od te miline, skočim, pohrlim i sve mislim: „Kako je lepo pripadati, voleti!“
Okupimo se i nad svećom lomimo česnicu, uz molitvu Oče naš. Na stolu hrana, a duša sita i bez nje. Sve mi tog dana ima ukus uzvišene ljubavi, a veći smisao svaki uzdah životu dodat.
Nakon doručka bih, kao dete, odlazila u komšiluk i kod rođaka, da budem položajnik. Danas najčešće ostajem kod kuće, razgovarajući sa prijateljima, razmenjujući poruke, čestitajući Božić, radeći sve ono što bih želela da radim tokom cele godine. Valja se, kažu ruke.
A kada bih suštinsku radost i ljubav koju na ovaj dan osećam, drugom i drugačijem uskratila ili mu se za njegove rugala, da li bih onda svoje zaslužila?
Zato danas i beležim priču. Da i ja nju u amanet ostavim, onima koji je razumeju.
Bojana Savić 