Zašto ti je toliko veliki nos?

Pričate li deci bajke?

Najčešće pred spavanje, otvorite čarolijom ispunjene šarene knjige ili im po sećanju pripovedate one vama najdraže? Pomenete zle Pepeljugine sestre koje njoj divnoj nisu dale šansu, opasnog vuka što je srušio kućicu slabijima od sebe, Ružno pače kom su se rugali jer je bilo drugačije, ili Malu sirenu čija je želja bila samo to, da bude deo nekog drugog sveta, njoj dragog.

Pred decom tada grdite te bezobrazne, zle sestre i nevaljalog, opakog vuka, ljutite se na vešticu što je Sireni ukrala glas i zadovoljno objašnjavate da je Pače izraslo u najlepšeg labuda.

A u stvarnosti?

Ja i dalje u dobro verujem i pitam se, eto, zašto ne bismo deci pričali i bajke o ljudima oko nas. Onima što su od svog života, sami sebi, svoju bajku napravili. Onih što su preplivali sedam slanih mora, preskočili sedam gora od prepreka i sedam planina od nataloženih predrasuda. Baš kao što je to učinila Danijela.

Nedaleko od Subotice, u mestašcu Čantavir, dočekala me je u svom domu. Skromnom, ali obojenom u vedrinu. Dočekala me je okružena članovima svoje porodice, bakom, majkom, sestrom i bratom. Otac je radio. Mama me je ponudila kafom. Baka se požalila na visok pritisak. Brat i sestra su me ćutljivo posmatrali. Danijela je sela ispred mene i primetih da se pomalo ustručava. Ubrzo je prepoznala boje u mojim očima i odmah govorila bezbrižnije.

Od teškog života u romskom naselju izborili su se za dom u stambenom delu Čantavira. Otrgla se iz te matrice i surovih uslova za život. Danijela je završila srednju školu. Oduvek je htela više. Želela je da drži svoj život u svojim rukama, umesto da ga preda vukovima s predubeđenjem, da ga gladni razvlače kako im volja.

Tu odlučnost prenosi i na mlađe, brata i sestru, njenim saborcima protiv aždaja. Govori im o tome koliko je rad bitan. Jedno vreme su porodično živeli van zemlje, učili strani jezik, na život gledali s perspektive do tada nesanjane.

Kada se ovde zaposlila, Danijeli su nadređeni, baš kao one zle sestre i maćeha, već teške poslove još težim činili, život otežavali. Morala je da ode. I bez kočije u ponoć, na drugo radno mesto odletela je svojom upornošću.  Neumorno je radila i bez magičnog štapića dobre vile, dobila je unapređenje. I povišicu. I stalan posao. I potvrdu da zaslužuje i da stvara svoju bajku, šta god da joj govore kvarni likovi iz nje.

Zato vam moram kazati, baš kao što je i ono dete caru reklo, za njegovo novo odelo.

Čovek je danas go! Providne mu namere, ogoljenog duha!

On vrednosti iz bajki u njima često i ostavlja, sada kada je odrastao. Zazire od pačeta, sirenu drži daleko od svog sveta i preduzima sve da Pepeljuginu cipelicu obuje, iako mu ne pripada. Voleo bi on da i sâm živi u bajci, ali ne i da se zapita i iskren bude: koju bi ulogu u njoj zasluženo imao?

Dodirnite svoj nos. Porastao?