Putujući cirkus je zaposeo svet. Ali ne onaj zabavni. Naprotiv!
Stigli su i do nas, i sada su, čini se, čuveniji nego ikad.
Kažu da su im, na ovim prostorima, predstave najposećenije.
Zovu se „Veliki“.
Veliki stručnjaci, neznalice.
Veliki vernici, neznabožci.
Velike patriote, krvožderi.
Veliki profesionalci, amateri.
Veliki moralisti, licemeri.
Velike kosmopolite, malograđani.
Veliki bogataši, halapljivci.
Veliki prijatelji, oportunisti.
Velike lepote, egocentrici.
Velike ljubavi, preljubnici.
Velike sreće, praznih srca.
A da li su svi oni veliki ljudi? Nahranjene sujete za svoje gladne duše ne pitaju.
Ime su dobili po svom viđenju sebe i karakterističnom busanju u grudi. Broj im i vrste svakodnevno rastu. Sa pravim značenjem prideva „veliki“, nemaju baš nikakve veze. Pitate li ih da objasne, vidite da suštinu ne razaznaju. Izvode akrobacije. Samo da ih tuđe oči velikim vide, bar onoliko koliko su sebi veliki. Aplauzi su hrana!
Kupujete li i vi kartu za ovaj cirkus?
Ja sam kupila kartu za drugi pravac. Čak me je i decembar podržao, poklonivši mi prolećno topao dan. Radovala sam se odlasku u Kuršumliju, prvu nemanjićku prestonicu. A tamo je trebalo da upoznam i Žarka.
Šetajući gradom u kom je, kažu, i Nušić pronašao inspiraciju za svoje „Sumnjivo lice“, doživela sam trenutak nadasve svečano. Zaljubljenu u našu srednjovekovnu istoriju, obuzela me je radost. „Ovde je Stefan Nemanja, još kao udeoni knez, podigao svoje prve zadužbine! Nemanja, otac Savin, osnivač moćne srpske države! Eh, cirkusanti, pokucajte na vrata onih koji su zaista veliki, pognite glavu pred stvarnim veličinama!“
Žarko me je ugostio u osnovnoj školi u kojoj radi kao nastavnik engleskog jezika. U zbornici, koju deli sa svojim nekadašnjim nastavnicima, razgovarali smo o njegovom životu.
Studirao je u Kragujevcu, a potom, kad mogućnosti to više nisu dozvoljavale, školovanje nastavlja u Kosovkoj Mitrovici. Seća se zabrinutosti roditelja zbog odlaska u podeljeni grad nakon bombardovanja. Priseća se ekspolodiranja bombi u kontejneru, sa obe strane mosta. Ali uz sebe je imao prijatelje. I upornost. Diplomirao je i vratio se u Kuršumliju.
Voli svoj mali grad i mir koji mu on daje. Imao je sreće, smatra, da posao u struci dobije baš tu, gde pripada. Za ovog tridesetčetvorogodišnjaka, inspirativan je rad sa mladim ljudima. Raznolike su aktivnosti kojima decu uči drugom jeziku i drugačijoj kulturi, otvara im vrata nekih novih svetova. Skroman je, ali se u očima prepoznaje ono istinsko veliko. U njegovoj posvećenosti svom poslu i učenicima, u njegovoj želji za znanjem.
Otud i pobeda! U najgledanijem kvizu u zemlji, postao je pobednik ciklusa. Svojom svestranošću i mnoštvom interesovanja, složio je Slagalicu! Ne zna da li je do temperamenta ili do urođenih afiniteta, ali oduvek upija sve oko sebe. Vredan je i u slobodno vreme. Šetamo gradom i pozdravljaju ga komšije, zastaju da priupitaju o velikom takmičenju. Nijedno mesto nije dovoljno malo da ne izrodi junake svog doba.
Žarko je sada još veći uzor svojim đacima. Jer pred njima stoji kao ostvareni san. Znanjem i radom, baš kako bi trebalo.
I ne može se takav nikad pridružiti ovom cirkusu. I zbog toga je on zaista veliki.
Bojana Savić 