Ima tih prvih susreta kada osetiš da se nešto u utrobi pomerilo. Pomeri se jer podrhtava od dražesnog pogleda oči u oči ili od silovitog odbleska onoga što si ti sâm, svim svojim čulima, tu ispred sebe doživeo. Čak i da postoje tek u obrisima, takvi susreti dosegnu u starost. Bivaju i sudbinski, dobri ili loši, kako se već život zaigra.
Od podneva do zalaska sunca, trajao je naš prvi susret, moje upoznavanje sa njom. Ko me poznaje, reći će da sam pričalica. I neće slagati. Ali pred njom sam ostala nema. Obučena u najdivnije boje jeseni, svesna svoje lepote, nije se ustručavala. Bacala je pred mene sve svoje adute, dičila se. Pešterska visoravan, dama, gracija. Pažljivo sam gledala šta su mi govorili njeni zatalasani predeli. Upala sam u pejzaž, neko nas slika, mora da je to!
Vozim se makadamskim putevima i kroz prozor udišem mir. Nesagledive poljane mirišu na slobodu. Na obodima dolina razbijena seoca čuvaju krajolik. Stada ovaca, krave i konji gospodare pašnjacima. Gospodare, vidim, a gledaju svoja posla!
Čujem kako mi pešterska pompezna skromnost viče: „Ovde je sve što je potrebno, ovde si nasamo s životom!“
Amelov je to zavičaj. On joj se vratio iako je kao beba bio odveden u Nemačku. Priča mi o prvom susretu sa Novim Pazarom, gradom u kom je rođen. Da li je briga malu sredinu za povratnike ili ih radije i ona proguta i povrati, isitnjene, ižvakane?
Bila je to osamdeset šesta godina, a on ih je brojao šesnaest. U trećem je razredu gimnazije, a jezik koji čuje oko sebe, dobro ne govori. Teskoba. Novi je grad, drugačija kultura. „Šta smem da činim?“, pita se, „Kako da se ponašam?“ Dva se sveta bore za prevlast u mladićevoj glavi. Kom od njih pripada? Ne zna. Nastavnici ne haju. Mogli bi da olakšaju, ali ne razumeju. Ostavljaju modrice na duši. Da nije dragih prijatelja, saboraca iz klupe…A jedan se nastavnik naljutio što mu je kazao šta misli! Pobegao je od kuće.
Nakon odsluženog vojnog roka u Ljubljani, Amel završava studije germanistike. Dva sveta u glavi naizgled su proglasila primirje. Isprepleteni su prošlost i sadašnjost, ali život kao da čeka da Amel donese odluku, da proglasi pobednika. Ponovo razmišlja o odlasku, ali shvata: osećaj pripadnosti domovini plamti u njemu jače od želje za razdvajanjem. Promišlja. Možda je u nečemu pravednije ono društvo u dalekoj zemlji, možda je tamo slobodniji da misli, da govori, da uradi, možda su osude tamo strane. Ali tamo je on stranac.
A ovde živi i Gracija.
Amel je profesor nemačkog jezika, nastavnik u školi. Živi u Pazaru. Ostao je. Sestre su se vratile u Nemačku, ali on je ostao tu. Čudo je život! Sada neki novi mladi ljudi, povratnici, stoje ispred njega. On je onaj nastavnik, nerazumni. Ali nije on taj! „Imali smo tamo takozvanog nastavnika od poverenja, deci bliskog, da s njima o svemu popriča. E pa, eto, ja se trudim da budem to svojim đacima…“, kaže. Sve im potanko objašnjava. Pomaže im da, nakon povratka, lakše pomire svetove u glavi. Da prvi susret ne bude patnja. Priča im da ostanu ovde, među svojima. Odlazak nikada nije jedina mogućnost.
Dobro bi bilo kada bi ljudi davali ono čemu posvedočih da Gracija daje. Eto, posetite je i spustite glavu na njeno tlo, oslušnite. Govori li? A ako ćuti, jeste li je razumeli?
Bojana Savić 