Mašinovođa

Razgovori.

Lično, dvolično, neminovno, slučajno, smisleno, besmisleno vođeni.

Bezbrojni.

Iznuđeni, oslobađajući, teški, ohrabrujući, umarajući, inspirativni.

Kome se dajete dok razmenjujete reči? Vagate li ih? Kad pretegne, uzimate li ih nazad?

Čime razgovarate? Samo rečima? Grešite.

Ćutanjem. Poklonom. Nerazumevanjem. Odećom. Ljutnjom. I pogledom govorite.

Sa kim to razgovarate?

Samo sa ljudima? Sa sobom ili sa Bogom? Varate se.

——————————————————————————————————-

– Dugo me već čekaš, Tomislave, ali evo, obećavam ti. Do susreta je ostalo malo.

 Dobro se poznaju. Svakodnevno razgovaraju. Tomislav se, nakon ovih reči, još više pokorio svojim osećanjima. Strpljenje je, govorio bi uvek, lokomotiva što voz vuče na željeno odredište. Ostali elementi kompozicije ne bi znali kuda bez nje. Ali, ni ona sama nema svrhu. Važno je zajedno vući napred, ne stajati u mestu.

-Vredi čekati te. I sačekati. Znaš li o čemu razmišljam dok čekam da se javiš? Evo, reći ću! Mislim o tome koliko silno priželjkujem tvoj dolazak. Da postaneš moj dan, da živiš sa mnom, a ne samo u meni.

– Tvoja odanost, od malih nogu, inspiriše… Sećaš li se trenutka kada si se odlučio da sam ja ono što želiš?

Nije čudno, mislio bi Tomislav, ostati posvećen onom što ti hrani dušu. Odanost se u njoj rađa, a u džepu iluzija o sreći.

–  Sretali smo se kad sam bio i mlađi, ali od svoje trinaeste godine i redovnih dolazaka u prostorije Radija u Obrenovcu…postalo je jasno. Svaki moj sledeći korak vodio je ka tebi.

Tomislav je pustio muziku, da tiho prati reči. Tako su im razgovori još veličanstveniji. Romska muzika. Ona od koje svaki atom u telu poželi da zaigra, a srce pre svih.

– Kako si proveo dan?

Tom se pitanju najviše radovao, ovaj vredni student muzičke produkcije i dizajna zvuka. Priča šta je danas čuo i naučio od profesora. Priča šta je uradio u studiju. Toliko voli da radi i stvara muziku, čini mu se,bez toga bi bio prazna ljuštura. Zapričao se, zaneo. A onda se prenuo i reče:

– Oprosti, raspričah se. Kako teku planovi?

– Karte za Kan su kupljene. Za nas dvoje. Ostalo je još malo. Vodim te, kao što si izrazio želju.

– A onda?

Ushićenje u njemu udaralo je u plafon. “Još samo malo, hej!” pomislio je Tomislav. Sve  godine, u najtežim uslovima pređeni kilometri lokomotive, a i oni koje će tek preći, polako ga približavaju oazi. Film sa romskom muzikom, prepoznatljiv u celom svetu. Nagrada na Kanskom festivalu.

– A onda Bolivud. Svetla i sjaj. Tvoj scenario za film o kulturi Roma, most između njihove postojbine Indije i Evrope, kojoj ti pripadaš. Biće to do sada neviđeno ostvarenje, notama i bojama dočarano. Otići ćeš i u Bolivud, napraviti jedinstven film i tvoje ime ostaće zabeleženo.

– A šta će biti sa tobom?

Odustajanje za njega nema smisao. „Ko je još lud da ljubav proda besmislu!“ misli Tomislav.

– Ja ću da rastem pored tebe. Pratiću te u stopu.

_________________________________________________________________________

Razgovarajte sa svojim snovima!

Onim što se bude pored vas kada nikog drugog nema. Onim što ne daju da osećate usamljenost kad glava dodirne jastuk.

Sanjajte. Vagon posvećenosti, vagon rada, vagon ljubavi. Neka vuče strpljenje! Neprekidno sanjajte.

I zahvalite se snovima što ne pitaju za vaše godine, poreklo, boju kože ili ime vašeg Boga. Sanjajte i svet u kom će ljudi biti kao snovi.