Ovde je doručak za mene

Znaš li kako se zove ona tvrđava čije ti bedeme život podigne rođenjem, a potom ih ojača dok teče, dodavši kule i blagosiljajući joj uporište? To utvrđenje predano gradiš kamen po kamen, a klešeš ih uporedo mirom i brigom, sigurnošću i strahom, blagostanjem i nemaštinom.  Ta tvrđava se zove tvoj dom. Ona, ljubavlju zidana a ne od drugog oteta, najčvršći je zaklon iz kog se braniš od neprijateljskih napada. Znajući koju snagu iza sebe imaš, ti iz nje, nepobedive, nišaniš svoje uspehe, svoju sreću.

A svako od nas tvrđavu smesti u ono čemu je privržen. Dom je u zagrljaju bližnjeg,  u bojama zavičaja. Prvom je dom ceo svet, a drugom je to mala seoska kuća. „Moj je dom bogomolja!“, reći će treći. Ali jedno je sigurno: čovek bez svoje tvrđave ne može. Ogoljena čovekova duša, bez zaklona, nijednu bitku ne može dobiti.

Almirova tvrđava osvojena je kada je imao deset godina. Zapaljena, uništena. Sa Kosova se porodica preselila u Kragujevac. Otac narušenog zdravlja, a njegova deca mlada i nemoćna. Životarilo se. Prošla je decenija i mali stan je postao tesan za četrnaest članova proširene porodice. Posla nikad nije bilo dovoljno. Razmišljao je. „Kako sagraditi bedeme dvojici malih sinova“, pitao se. Odlučio je da ih povede u nepoznatu zemlju, da i tako pokuša. Sada je on, kao nekada njegov otac, tražio kamen za svoju tvrđavu.

„Bilo nas je strah, ali nismo imali izbora, znali smo to,“ govori mi. Priseća se tog ledenog februara i šatora u kom su prvobitno bili smešteni. „Nije bilo hladno u njemu, ali ipak… oko vas leži stotinu nepoznatih ljudi i…“ Slegnuo je ramenima.

Ubrzo je svakodnevnica počela da poprima vedrije boje.  Živeli su u stanu, svakog jutra su vodili decu u školu, a potom bi i oni išli na časove jezika. „Tamo se jede margarin za doručak, jedino na to nisam baš mogao da se naviknem,“ osmehuje se.

Ali je život, čini se, odjednom zaličio na kamenolom u kom je trebalo samo marljivo kopati. Almir je već nazirao nove bedeme svoje tvrđave i pobeđene brige kako leže van njenih zidina. Sve dok nije morao, nakon godinu i po dana, opet da spakuje  kofere i vrati se u Kragujevac. I strah je iznova prevladao.

Povratak je, ipak, iznedrio dom. Dobili su kuću. U njoj su me ugostili, zahvalni i nasmejani. Grade je dalje sami, kamen po kamen. Almir cepa drva, kosi travu, čini sve što može da zaradi za dom. „Kada bih još mogao pronaći sigurniji prihod… Normalan život da živimo… Iako smo Romi.“

Zamislih se nad njegovim poslednjim rečima. I osetih krivicu. Krivicu u ime onih što, možda i svakodnevno, svesno ili nesvesno, rečju ili delom, čine da Almir oseti potrebu da se pravda zbog svoje želje za tvrđavom. Istina je. Ovaj je svet dovoljno veliki  za utvrđenja svih oblika, boja i veličina, ali je čovek, neretko, toliko sebičan, da kamen u ruci radije iskoristi za podizanje pogrešnih zidina. Ili rušenje tuđih, i drugačijih.