Od crvene boje rođenja do crne boje umiranja, traje čovekovo lutanje. Još niko svoj put nije prešao, a da nije zalutao. Nepoznat nam drum kojim hodimo, pa često bez znakova, učini da zabazamo. Luta čovek i da bi sebe pronašao. Luta tako između dva izbora, između dve odluke, između jave i sna. I baš kad se učini da se u mirne dane skrasio, odlutaju mu misli.
Čovek se ponekad zapita kako to neki drugi povazdan lutaju, iz mesta u mesto, i tako provode svoj život. Kako, čudi se, kad ne može sve ono što ima, opiljivo, u torbe i kutije spakovati. Zaboravlja taj čovek da i on, na kraju svog lutanja, sa sobom neće poneti ništa više, do onog što mu je u duši.
Romski narod, kog ne drži mesto, ne haje previše za ono što može kupiti. Oni čak i ne mogu reći „ja imam“, već bi kazali, prema duhu romskog jezika: „Automobil ima mene.“ „A ja imam samo duh koji je od Boga dat“, misle. Radije bi da pevaju i igraju! Instinkt koji poseduju, omogućio je Romima opstanak u rasejanju, od hiljadu godina, još otkad su u osmom veku, iz Indije, započeli svoje lutanje.
A u Vesninoj duši borave izmešane boje: bilo je crne, bilo je sive, ali su se kroz život u nju većma vedre skladištile. Seća se bolničkog kreveta, svoje nemoći i sićušne unuke što traži malo mesta da pored nje legne. Seća se tih dana borbe s rakom i trenutka kada je suprug njen bolnički mantil okačio o bolnički prozor. Da tu ostane, da ga ona nikad više ne obuče.
Od narednog marta slaviće i romsku slavu Tetkicu Bibiju, zaštitnicu dece. Romi smatraju krušku, a ne jabuku, plodom drveta znanja koju je Eva uzela. Za ovu se slavu naprave tri kruga oko drveta kruške i svake godine umesi kolač veći od onog lani, kao simbol napretka. Kada se ritual završi, tada deca uglas uzvikuju: „U Bibijino zdravlje!“ Jer se Romi mole Bogu najprostijim jezikom. Da ona čuje da oni njoj žele dobro, kako bi istim uzvratila. I tako se Romi prema Bogu odnose. Pitaju se: Šta mi možemo da uradimo za Boga, a onda tek, šta će On uraditi za nas. U romskom jeziku Bog je glagol, glagol dav. Zato što On neprekidno radi. Ceo bi se svemir pokvario kada bi, samo na tren, On prestao delati.
Spušta glavu i skreće pogled dok govori o svojoj bebi koja bi, da je poživela, danas bila moja vršnjakinja. Vesna sada ima petoro dece i osmoro unučadi. Kada se oni okupe to je odveć gozba, u veseloj porodici od devetnaest članova. Tom svojom raskošnom snagom, osmesima i srećom svojih najdražih bića, Vesna se opire melanholiji.
I stvara. Najrazličitijim materijalima i dekupaž tehnikom, ona oslikava flaše, izrađuje kutije za nakit, pravi nakit i stotinu nekih čudesa! Jer se nikad nije sažaljevala. Jer želi da najdražim ništa ne nedostaje. Nije joj teško da o svima brine, a da potom svojim, često umornim rukama, satima oslikava, lepi, secka, boji. Nedavno je, pri kreativnom ateljeu, i drugu romsku decu učila kako da bojama i svojim prstima stvaraju i korisnim učine dan.
Mit o Bibiji kaže: Hodala je po zemlji i niko nije hteo da joj otvori vrata. Ušla je u siromašnu kuću, na ognjištu je tinjao panj. U gustom dimu, videla je dva bolesna deteta. Čovek, domaćin, ponudio joj je jedno preostalo parče hleba. Kada je izlazila, a oni spavali, ostavila im je veliku pogaču, na radost iznemogle dece.
Tako i Vesna, ne posustaje. Luta u potrazi za putem da od svojih rukotvorina malo bolje živi. Luta tragajući za vratima koja će se otvoriti i pružiti parče hleba. A ona će toj nagradi uzvratiti ogromnom pogačom, spremljenom od vere, truda, rada i ljubavi.
Bojana Savić 