Istresite ih iz džepova, uzmite u ruke i smrskajte do poslednjeg. Očistite od njih fioke, tresnite ih o pod i bez milosti izgazite. Zamahnite smelošću kao buzdovanom, rasterajte ih. Jer strahovi su najveće kukavice. Odmagliće čim osete vašu ushićenost životom. Kao razjareni ulični psi oni se hrane vašim strepnjama. Neka slome zube o prkos koji pred njih bacite.
Milica se svakog jutra pomoli. Dušu molitvom nahrani i pred san.
Vidiš li koliko je hrabra dok te gleda u oči? Odvojio si je od roditelja dok je još bila dete, ali veru u tebe nije izgubila. Njihovu si ljubav od nje otrgao, a ona tebe neizmerno voli. Vidiš li kako ti se raduje i kako te veliča? Vidiš li, živote?
Devetnaest joj je godina. Mila kao i ime koje nosi, govori krupnim plavim očima. Strah se njenog osmeha plaši. „U knjigama je moć,“ govori mi uzbuđeno„ jer je znanje celog sveta u njima.“ Kazuje mi Puškinove stihove. Živi u romanima ruske književnosti. Odrasla je pored četiri starija brata, uz ujaka koji im je posvetio život. Ona je junakinja nenapisane novele omiljenog joj Dostojevskog. Ona je srećna Karenjina. Pod vozove baca nesreće i tuge.
Pobožna je. Tu smo da budemo srećni, pripoveda, da pomažemo jedni drugima. Sebe uči da pred sitnim brigama ne ustukne. „Smelog li mladog bića“, pomislih, „ odlučnog da nemire mirom hrani, setu vedrinom. I zato joj oni baš ništa ne mogu.“ U mislima već korača moskovskim ulicama, za ruke drži svoju decu. Priželjkuje zvanje akademika. Ali, samo neka je dobrih ljudi oko nje, dovoljno je da bude srećna.
Moglo je biti drugačije. Mogla je utamničiti svoje zvezde, a osloboditi sene da po njenom nebu tumaraju. Jer majci desetogodišnje Milice srce je iznenada prestalo da kuca. Dva dana kasnije, na njenoj sahrani, i ocu. „Mnogo su se voleli“, osmehuje se, „ i desilo se, eto, pomalo šekspirovski.“
Ućutah, zaplakah, a ona mene potapša po ramenu.
Damo-viteže, ti što u oklopu od vere oštriš mač neustrašivošću svojom i pobede nad strahovima odnosiš, ti srčano izgovaraš: „Život je lep!“ Postiđeni su pred tobom svi malodušni, svi što u život prstom upiru, slabi da se, kao i ti, u bitku protiv strepnji upuste. Krhka princezo zlatne kose, ti si jednako nežna da životu samom otkriješ sve boje, sve divote kojih ni on sam svestan nije. Divna muzo, ti si ideal kom težiš, za sve ostale, već sad.
Bojana Savić 