Još su Vojvodinom većma močvare gospodarile kada je Podunavski Švaba napravio kućerak sa oker prozorima, u čijem sam dvorištu sada stajala. Koliko se osamnaesti vek čini dalekim, toliko muzejska postavka Zavičajne kuće čini da pomislite da je taj isti Švaba tu negde, u avliji, priprema taljige (kola za jednog konja) ili radi na presi za ceđenje grožđa. I da će njegova gospođa, obučena u nošnju, svakog trena izaći pred vas, s toplim i mirisnim kuglofom u rukama.
Ime je dobio u trećoj deceniji dvadesetog veka kako bi se označili oni pripadnici germanskih plemena koji su došli na ovaj prostor, na teritoriju nekadašnje Austrougarske. Bilo je to vreme kada bi, najčešće iz Beča, Podunavski Švaba doplovio Dunavom, malim brodom, na skeli ili splavu. Odredište su unapred znali. Stigli bi i dobili po jednu kuću, pletaru. Drveni stubovi u zemlji, između njih pruće, a oblepljene blatom. I to je bio početak novog života. Nakon nekog vremena, dobili bi i suprasnu krmaču. Ili par volova il’ konja. Njihovo seoce od dve ulice u Sremskim Karlovcima zvalo se Schwaben Dörfel. Bili su zanatlije, vinogradari i poznati kao dobri kovači.
Čim uđoh u kuću osetih svežinu koju su čuvali debeli, zemljani zidovi. Od naboja zidovi, krov i tavanica od trske, gredice iz obližnjih šumaraka, a samo prozori kupljeni ili i oni napravljeni ukoliko su vešte ruke domaćina. Tako se gradilo seoce. Uz mobu, običaj da komšije pomognu u poslu i za to budu nagrađeni ručkom i pićem. A šta se jelo? Granadir-marš (Nasuvo s krompirom) obrok je koji bi dobro zasitio vredne ljude. Na masti se luk uprži, obari se krompir isečen na kockice i skuva se testo, pa se onda s krompirom izmeša. Starinski slatkiš, kuglof, mirisao je na limunovu koru i bio sa suvim grožđem, a danas se sprema u najrazličitijim ukusima, voćnim, čokoladnim.
Na samom ulazu je kuhinja, sa ognjištem na sredini. U preostale dve sobe smešten je dom Podunavskog Švabe. Dve domaćice, jedna u narodnoj nošnji, druga u crnim haljinama udovice. Ormar s dunjama. Od punog drveta krevet ispunjen slamaricom i veliki perjani jastuci. Jedan sto i stolnjak zeleni, sa crvenim motivima. Na stolu poveći drveni krst i stklena lampa na plin. Na zidu „porodični oltar“, u uglu umivaonica. I svi ti predmeti, naizgled skromni, čuvari su jedne velike kulture koju je prošlost posejala u plodnim ravnicama Vojvodine. Tu su da stražare nad baštinom svojih predaka.
O ovim Vojvođanima piše jedini časopis na nemačkom, kod nas. Ime mu je “Fenster” što znači „prozor“. Kroz njega, kako kaže sam urednik gospodin Seder, ovdašnje Podunavske Švabe mogu videti maticu iz koje su došli, a i ona s druge strane, može gledati u njih. I dok završavam posetu ovom karlovačkom prozoru u germanski svet, spazih treću domaćicu u uglu sobe. Imala je na glavi divno izvezenu, cvetnu kapicu. Poželela sam da je probam, ali nije bilo vremena. Na izlazu sam saznala da je to odeća devojke za udaju. Eh, zamalo.
Bojana Savić 