Proviriš kroz okno Gimnazije i tu ti se ukaže milo Brankovo lice i njegove krupne oči što su spevale stihove vesele i tužne, baš kakav i život biva. Poziva nas u kolo, poručuje nam: „Živi!“ A Karlovci razigrani, kao u njegovom Rastanku, besede i kad su im ulice tihe. Jer iza njihovih prozora priča vino! I čokoladni kuglofi s višnjama i cimetom!
„Idu svatovi!“, potrčah niz ulicu do ćoška, odakle se čula pesma. U kočiji s dva bela konja, mladoženja stoji i grli prijatelje, kao jedan uglas pevaju. Krenuli su po mladu. Sigurno ga na prozoru iščekuje. Potom ih sretosmo u centru Karlovaca, ali sad je tu i devojka u belom. Vijori zastava u ruci bajraktara, kočija se zaustavlja nedaleko od Saborne crkve, a s pesmom se ne prestaje. Obuze me milina! I svatovi, i ekskurzija osnovaca, i gospođe što prodaju kuglofe i ručno rađene šešire, i Karlovčani što piju kafu lepog subotnjeg popodneva, svi su oni tu i svuda su boje! Boje što se prelivaju u radost!
I ne znam kroz kojih bih prozor pre zavirila. Onaj muzejski, rekoh sebi, ulaz je u svet u kom stanuju najrazličitije karlovačke priče. Uđoh i zatekoh ljuljašku čuvenog arhitekte Vladimira Nikolića. Voleo je da se ljulja na tremu. Bio je vezan za sestru i majku toliko da su i one živele sa njim u Beču dok se tamo školovao. Nakon majčine smrti, sestra se udala za lekara kralja Petra I, a Vladimir je sklonost pokazao prema svojoj domaćici, Franciški Janoš. Rodila mu je sina, ali se nikad nisu venčali. Vreme u kom su živeli na to nije blagonaklono gledalo, te je sa sinom napustila Karlovce. Priznao ga je pred smrt. Svi članovi porodice Nikolić sahranjeni su u porodičnoj kapeli u Karlovcima, koju je on sam sagradio, a ikonostas oslikao Uroš Predić. Svi, osim Franciške. Ona počiva u Senti. Nekad tradicija, eto, ne ide s ljubavlju ruku pod ruku.
U priči o porodici Štraser, karlovačkim apotekarima, ljubav je pobedila tradiciju. Njihova je apoteka i danas zadržala izvorni enterijer s početka devetnaestog veka, kada su i došli u ove krajeve. Ženili su se Srpkinjama, a vremenom, neki od članova porodice preuzeli su pravoslavlje i počeli da slave slavu. Tek je nedavno jedan mladić iz porodice, umesto apotekarstva, izabrao istoriju. Eto! Potrebno je dovoljno jako voleti. Samo se tada život živi u bojama.
Tako je i sa gospođom Rezač krojačicom koja šije preko šezdeset godina, od svoje devetnaeste. Gledam u njene izložene haljine, pribor i sliku iz mladosti. Vidim ispunjen život. Pre izvesnog vremena je tu u muzeju održana revija na kojoj su vlasnice prošetale njene modele. One koje su još uvek mogle da ih obuku jer je bilo haljina i od pre četrdeset godina! Baka Vukica je toliko pozitivna, kažu, da lako poželite sa njom da se družite. Ova osamdesetdvogodišnja dama svake subote ujutru u lokalnom kafiću okupi drugarice na kafu. Ne, nema priče o bolestima! Samo zanimljive teme. Nekadašnja odbojkašica, i dalje je član „Kola srpskih sestara“…i neumorni je putnik.
Eh, čudesni karlovački prozori! Koliko je raznolikosti iza vas! Iza jednog o miru pripoveda okrugli sto, iza drugog živi prošlost Podunavskih Švaba. Tu, pokraj Dunava, smešten je jedan dvestapedeset godina star kućerak, od njega neodvojiv, za njega večno vezan… Jer njim su iz Austrije doplovili oni koji su tu kuću sagradili. Prekrivena trskom i sa zidovima od naboja, čvrsta je u nameri da svoju priču ispriča, onima što žele da je čuju. Ušla sam u dvorište,a tu me dočekao domaćin Stjepan. I vino. I raznobojno cveće na prozorima…
Bojana Savić 