Svaki je život jedna istorija. I nije ta istorija beznačajna, niti kratka, ne! Obeležena je izvojevanim bitkama, podeljena na proživljene epohe, bogata pojedincima saputnicima i obojena događajima što menjaju tok. Svaki život izrodi svoje junake, slavi važne datume i donese otkrića, ostavi u amanet dragocena stvaralaštva. Dok mastila ne ponestane, baš se tako mora živeti. Zaboraviti malodušnost i pustiti da penkalo beleži što više i lepše. Dato rođenjem, ono nastavlja da piše i posle, kroz potomke i naša dela, kroz priče o nama. I prenosi se ta istorija. Traje.
A penkalo Viktorije Martinove, beogradske Ruskinje, piše joj istoriju kojom se oduvek jako ponosi.
Kada je šezdesetih godina prošlog veka Viktorijin deda došao da radi u trgovinskom predstavništvu SSSR-a u ondašnjoj Jugoslaviji, njen otac je imao šest godina. Za četiri godine života u Srbiji, naučio je jezik i već tada je istinski zavoleo.
Početkom devedesetih, Viktorijin otac kao istaknuti novinar ponovo dolazi u Beograd, na službeni put. Otvara dopisništvo ruske nacionalne televizije i dovodi svoju porodicu. Viktorija je tada bila prvi razred osnovne škole. Nakon četiri godine još jednom je došlo vreme za povratak u Moskvu. Viktorija odlazi, dok njena starija sestra, zaljubljena studentkinja prava, ostaje u Beogradu.
Petnaest godina kasnije Viktoriji stiže dobra poslovna ponuda iz Beograda i ona odlučuje da je prihvati i vrati se sestri, najboljoj prijateljici i zemlji koju mnogo voli. Tada shvata da su Srbija i ona priča na duže staze. „Ja ovu zemlju obožavam“, priznaje, „ i osećam da je to uzajamno“.
Viktorija i njena sestra priredile su ocu zabavu iznenađenja u Beogradu, okupivši prijatelje sa kojima je pre pola veka, beogradskim kaldrmama, vozio bicikl. Tim kaldrmama danas šeta i Viktorija, držeći za ruku svog četvorogodišnjeg sina Stefana. Piše od svoje četrnaeste godine. Novinarka, sa životnim snom da postane pisac i da, bar jednom, stane na pozorišnu scenu. Zaljubljena je u život.
Foto: Vladimir Ilić
„Da smo u Rusiji, ti i ja se ne bismo pozdravile rukovanjem pri upoznavanju,“ rekla je, kada sam upitala o sličnostima i razlikama između dve kulture. Ogroman je komad zajedničke istorije i krivo joj je što se o tome više zna u Srbiji nego u Rusiji. Viktorija se teško navikava na to da naše majke za ručkom sede na pola stolice, uvek spremne da skoče i donesu šta god nekome za stolom zatreba. Rusi ne slave slavu, ali njen Stefan ima svoju. Ljudi u Srbiji su otvoreniji, kaže, lakše se sklapaju prijateljstva. Najteže je bilo navići se na balkansko „Polako, lako ćemo“. A najlakše na kulturnu scenu Beograda, bogatu uprkos nedaćama.
Momu Kapora je poznavala lično. Ponosi se time što ima punomoćje da prevodi i objavljuje njegova dela na ruski jezik. Čitala je Duška Radovića, Ivo Andrića, Branislava Nušića. Danilo Kiš je sledeći, obećala je.
Viktorija je ponosna i na svoju familiju. Pradeda je bio ruski Jevrejin, a general-poručnik u Sovjetskoj Rusiji. „Velika je to stvar bila“, podseća, „ravno sletanju na Mesec“. Mama je bila novinar, deda istoričar i novinar. Ne čudi onda činjenica da joj je jako bitna povezanost s ruskim jezikom i književnošću i što sa svojim sinom govori samo na ruskom jeziku. „Ako bude bio dobar i srećan čovek, svestan sebe i svog porekla, znaću da sam dobro odradila majčinski posao, “ iskrena je ona.
I dok život u voljenom Beogradu teče i dok penkalo beleži Stefanovo odrastanje na Paliluli, Viktorija se nada da će i on biti ponosan na svoju istoriju. A ona ga uči da sva penkala jednako vredne priče pišu i da su sve istorije lepe, u svojoj raznolikosti.
Foto: Marko Marković
Bojana Savić 