Priča o Davidu

Ovo je priča o jednom uspešnom devetnaestogodišnjaku, odbojkašu, juniorskom reprezentativcu Srbije. O zaljubljeniku u italijansku kuhinju. O ljubitelju epske fantastike. O dečku koji najviše voli da sluša Peperse. Ovo je priča o Davidu Mehiću, sinu Slavice i Omera Mehića, i Denisovom bratu.

Junak ove priče sin je velikog junaka jedne druge, tužne. Ali, o tome danas ne pišemo. Pišemo o mladiću kog su roditelji odgajili da bude dobar čovek, pre svega. U domu u kom su na najlepši način živele zajedno dve kulture, David je od malena bio naučen da poštuje raznolikost. „Slavili smo sve praznike“, priča on, „pa zar praznici tome i ne služe?,“ smeška se.

„Nismo ni pričali puno na tu temu,“ napominje David. “Brat i ja smo samo sledili primer svojih roditelja“. Otac je bio vojno lice i imao je mnogo prijatelja iz različitih delova Jugoslavije.  Takav model življenja, prirodno, preneo je i na svoju decu. A kakav bi se to drugačiji pristup, osim onog ljudskog,  čovečnog i toplog , mogao i očekivati od osobe koja se zbog ljubavi, Davidove majke, iz rodne Zenice doselila u Novi Sad- razmišljam, dok slušam mladića pored sebe.

„Novi Sad je sredina u kojoj nije teško živeti multikulturalnost,“ podseća David. „Najbolje bi bilo“, dodaje on, „da svi dođu da žive u njemu“, kroz šalu iskazuje svoju ljubav prema rodnom gradu. Tu sa njim sada žive baka i deka, a pored majke i brata, odnedavno i mačka koju je poklonio najstarijim ukućanima. Uživa dok prepričava anegdote koje najnoviji član porodice priređuje seniorima. Raduje ga što je našao način da i njih obraduje. Shvatih da je privrženost porodici još jedan od kvaliteta ovog posvećenog momka. Slobodno vreme između gustog odbojkaškog rasporeda i studija,  provodi baš sa njima. I tu je, razumeh kasnije, kao primer poslužio otac.

„Sećam se da je tata,“ govori  David, „nakon dugih dežurstava i bitnih letova, išao sa nama na turnire u karateu koji sam trenirao od četvrte godine. I tako bismo svo četvoro pošli na takmičenje, ponevši i grickalice i sendviče. Ma, kao na ekskurziji. Bilo mi je fascinantno to što je imao strpljenja da sedi sa nama na tribini, po ceo vikend, a znao sam da je uvek više voleo sportove sa loptom. Vremenom sam shvatio da mu je najvažnije bilo to, da provede vreme sa nama…“

Imali su veliku podršku roditelja za sve u životu, priznaje David. Podršku majke koja ga nakon svake velike utakmice kod kuće sačeka  sa lazanjom, njegovim omiljenim jelom. Podršku strogog, ali pravičnog oca. „Samo jednom sam se usudio da dođem iz izlaska kasnije nego što mi je bilo rečeno,“ otkriva i glasno se smeje.

Slušam Davida i postaje mi još jasnije koliko je bitno imati LJUDE za roditelje.  Ljude koji će svoje dete naučiti da se nadmeće samo na sportskom terenu i da protivnikom ne smatra komšiju čija se bogomolja drugačije zove. Ljude koji će u srce svog deteta usaditi ljubav što drugačije ljubavi ne vrednuje manje, samo zato što ne vole isto.

Slušam ga i kad govori o tome da bi voleo da ima više dece. „Zamisli kako je lepo kad sa ponosom nekome kažeš: Ovo je moje dete!“ Zamislila sam i u tom trenutku pomislila: „Da, baš kao što i tvoj otac to isto misli, dok te gleda sada, gde god da je.“