Nedeljno jutro u sremskoj ravnici. Skrojenu od polja raznolikih, zlatnih i zelenih, pitam je koliko bi to priča sa mnom ona imala da podeli. Kako se samo klasje raspričalo! A junsko sunce još uvek blago, dopusti vetru, staroj lutalici, da se klasju pridruži, da glasno čavrlja. Tek bi ponekad zasijalo jače, omamilo toplotom i utišalo pričalice. Do manastira Fenek vodi uzak, dva kilometra dug asfalt, od glavnog druma u predgrađu Beograda. Taj sam put prešla slušajući ih, razgovarajući. O čemu, pitate se?
Bio je praznik Svete Trojice i hram je mirisao na sveže pokošenu travu. Fenek, manastir iz petnaestog veka u kom je nakon sloma Prvog srpskog ustanka boravio Karađorđe i vodio pregovore sa austrijskim carem, bio je pun dece. Klečali su i oni, kako običaj nalaže, i pleli venčiće od trave i cveća. Nakon liturgije, otac Makarije poveo je vernike na posluženje. Pevalo se uglas, pevalo se iz srca. Deca su recitovala, neka stidljivo i tiho, neka glasno i samouvereno, ali sva jednako hrabra. I sva su dobila slatkiš kao nagradu. Eh, kolika je to radost! Kad bismo se više tako radovali i mi, veliki, od njih manje ljudi.
„Šta je za Vas sloboda?“, upitao me je monah Justin dok smo sedeli u manastirskom letnjikovcu, osamljeni, kako bih saznala ponešto o Feneku. U mislima rastrzana između onog što se od mene kao odgovor očekivalo i onog što bih slobodom smatrala, oklevala sam da bilo šta kažem. I shvatih u trenu da o tome baš nikad i nisam razmišljala. „Da li je sloboda mogućnost da radite šta želite?“, pretpostavljao je monah moj odgovor, a ja potvrdno klimnuh glavom dodavši: „Pa da…“ „Ali to je anarhija i protiv je slobode“, odmah me je prekinuo. „Sloboda je NE RADITI stvari. Rođen si slobodan, kao dete si slobodan. Oslobođen cigareta, droge, alkohola, bluda. Nisi zavistan. A kada kažeš SLOBODAN SAM i sve to probaš, činiš protiv svoje slobode i gubiš je. Zavisnik si. Trebalo bi izlečiti sebe uz pomoć Božju i ponovo biti slobodan. Neko ogovara, neko osuđuje, neko pije, neko se kocka…Sve je to strast i sve je to gubitak slobode…“
Neretko se dečja srca uprljaju na putu ka zrelosti i postanu pohlepna, srca koja robuju kojekakvim porivima i predrasudama. A koliko često zastanemo i zapitamo se da li smo pravedni? „U odnosu na zakon Božji možemo videti kakav smo čovek“, podseća monah Justin, i dodaje: „Slabo ga poštujemo. On kaže ljubi Boga svim srcem i dušom, a mi to ne radimo. Kaže ljubi bližnjeg svog kao sebe samog, a mi ne ljubimo ni sebe, ni bližnje. Jer da volimo sebe, mi ne bismo toliko grešili. Koliko često pomislimo ružno? Možemo da činimo dobro, a lenji smo, mrzi nas…“
Smemo li priznati da je u pravu? Sebi, ako ne drugima. Umemo li da prepoznamo istinsku sreću u novom jutru, letnjem danu, ruci prijatelja, zagrljaju majke… pa da je ne tražimo u nečemu tuđem ili nedostižnom i samo naizgled boljem? E, o tome sam i sa klasjem razgovarala.
Bojana Savić 