Bojana Savić

Dozvoli mi, čitaoče, da te sa samim sobom suočim!

Pitam te, živiš li? Ti mi odgovaraš da zacelo živiš i postavljenom se pitanju u lice smeješ. Ali vazduh što udišeš ustajao je od tvog tavorenja. Ako i nije, onda miriši na stege, na međe, na nerođene želje.

Ispričaću ti kratku priču, čitaoče, a ti ćeš se zamisliti.  Tople će se reči kao hladno oružje zariti u tvoje slabosti, a ti biraj, da li ćeš ih ozdraviti ili im hladnokrvno zauvek presuditi.

Zove se Marina.

Majka joj se, pre dvadeset dve godine, porađala sedamnaest dana. I kada su joj doktori rekli da odustane i zaboravi na svoje dete, ona to nije učinila. Godine su provedene na rehabilitaciji, među bolničkim zidovima. Iz sela u kom je radila kao učiteljica, ova se samohrana majka s nadom u imenu,  bez ičije pomoći i sa još dvoje dece na krilima, doselila u Beograd. Marinin je život neumorno bojila. Obojile su anomalije, osmehom ih oterale. Ne vide se od Marinine živahnosti u naizgled krhkom telu.

Dok mi je prilazila sa svojim psom, primetih njen široki osmeh. Dok je nasmejana govorila o svom životu, Marina je samo o bojama pričala. Igrala je folklor, bavila se plivanjem, išla je na penjanje, vožnju motorom i gliserom, na jahanje. Voli da slika, a želi da se bavi i fotografijom. Da može, stalno bi putovala. Ako mamu ubedi, uradiće i tetovažu. Upravo je žurila na streljaštvo. „Znam da nije ni majčina, ni moja krivica. A neću da se bavim time čija je! Ja ću svoj život da živim!“

Da li ti je sada malo jasnije, čitaoče?

A najveća je Marinina strast igranje hip-hop plesa. Sama osmišljava koreografije. Osvajala je nagrade na međunarodnim takmičenjima, a potom odlučila da napravi plesni tim.  Marina, Ana i Esma. Tri dive. Esma ne čuje od rođenja. Ana je izgubila vid sa devet godina. Čučnula bi i dodirivala Marinine noge kako bi zapamtila i odigrala korak. Potom bi Marina stajala iza Aninih leđa, pomerala joj ruke, da bi i nju naučila pokrete. U mraku živi samo onaj ko za boje svoje oči zatvori. U tišini obitavaš ako muziku životnu ne čuješ. Zarobljen si u telu samo ako svom duhu postaviš granice.

Postale su evropske i svetske vicešampionke. Nemačka. Italija. Jaka svetla i masa koja tapše. Euforija. Medalje, diplome i pehari u rukama.

I zato te pitam, čitaoče, živiš li? Misliš da vidiš, a gledaš li? Misliš da čuješ, a slušaš li? Hodaš, tvrdiš, a odmičeš li? Dokaži.