Želite li da se obogatite? Evo kako!

Obukla sam haljinu od novembarskog sunca i na glavu stavila šešir od neba, najdivnije plave nijanse. Obula sam beskrajnu radoznalost i ogrnula se dobrom voljom. Na usne namazah lepe reči, a na kapke senku od koje oči samo boje vide! Na licu puder od najfinijeg osmeha, a na obrazima rumenilo, spravljeno od uzbuđenja. „Spremna za polazak,“ uzviknuh, strpavši u torbu subotnje jutro.

Bač me je dočekao pomalo stidljivo, tiho. Izvadila sam jutro iz torbe, a ono već sazrelo u dan.  Rekoh mu: „Uzmi, evo, celog ga poklanjam tebi.“  Poveo me je.

Kroz gradsku mu kapiju vire kućice, uređene, jedna uz drugu. Prvoj je u boji fasada, drugoj prozori, a trećoj kapija. Tako raznolike jedna su potpuna idila, grlata koliko je mirna. Čuh neki glas. Okrenuh se. Na drugom kraju mostića što vodi do kapije, sedeo je on.

Starac se oslonio na kuću pored sebe. Kako se približih, on poče da priča. Bilo mu je drago što me vidi. Ne svraćaju mu koliko bi voleo, jer verovatno misle, kaže, da je on ruševina. „A nekad sam ljudima dobro služio, voleli su da me posete,“ kazuje. Zove se Turski Hamam. Ovde stanuje, pripoveda, od šesnaestog veka, imao je šest prostorija, a danas ostaci njegovih zidova i posuda, nedužni očevidci, žude da budu saslušani. I sve što znaju, a to nije malo, govore jezikom kulture.

Uputih se ka mostu.  Utom mi Hamam doviknu: „Pozdravite je, jaka je ona, svašta smo mi prošli zajedno…“

A, gospođa Tvrđava i ja, mašala, iste šešire imamo! Sašiveni od neba, najdivnije plave boje. Veliki joj, vidim, ožiljci iz prošlosti, ali ne u korov, u lek je travu pretvorila i na ožiljke stavila, da zacele. Pričljiva i ponosna, najpre me upita znam li da je ona najznačajnija srednjovekovna tvrđava u Vojvodini. Potvrdno klimnuh glavom. Zadovoljno se osmehnu i započe priču.

Podignuta u četrnaestom veku, a nadograđivana u narednom, početkom šesnaestog dobija svoje odbrambene vodene rovove. S ushićenjem mi govori o svom izgledu iz mladosti, ukrasima u stilu italijanske renesanse, kružnoj kuli sa balkonima odakle pogled na ravnicu ne bi oduzimao dah, već bi život udahnuo onom što gleda. A onda se, bacivši pogled na porušene delove sebe, zamišljeno priseti paljenja, miniranja i konačne bune u osamnaestom veku, kada je svoju ulogu izgubila. „Ali svakom delu sebe što izgubih, poznajem mesto u besmrtnosti. I da jedan mi kamen preostane, kroz vekove će moje ime pronositi.“

„Čudno,“, rekoh Baču dok smo se od Tvrđave udaljavali, „kako ljudskom rukom podignuta zdanja čoveka bezuslovno, pokorno služe. Pa u tim građevinama što im smisao da, čovek hrani i decu i duh. A onda se desi, eto, da ih on obaranjem ruku sruši, ni krive ni dužne, u surovom odmeravanju snaga. Ruši takav čovek tvrđave i bogomolje, domove i spomenike. Ruši kamen, da bi kamen postao. A možda je kamen čovečniji?“

Nastavili smo šetnju.

Stigla sam pred Franjevački samostan. „Ako tražite fratra, iza je, u dvorištu, hrani životinje,“ rekao je gospodin na ulazu.  Ušla sam u crkvu, odlučivši da ga tu sačekam. Slušala sam i zidove, toliko je samo priča bilo. Podigli ga krstaši u XII veku, na temeljima stare katedrale, a još se mogu videti i cigle iz rimskog doba. Godine 1300. postaje franjevački, dok početkom XVIII veka dobija sadašnji oblik. Mihrab, niša u zidu koja je usmerena u pravcu Kabe u Meki, u crkvi opstaje iz doba kada je samostan bio džamija. Ljudske su ruke, raznolike, i njemu često ruke vezivale, a on je, nadživevši ih, odvezao ruke svakom kamenu svom, da u suživotu, svoju priču ispriča.

I dok slušam fra Josipa dok govori o Baču nekada, toj važnoj saobraćajnici, drumu dobrostojećem, u pozadini se čuje crkvena muzika. Gospođe su, u blizini oltara, slagale voće i povrće.  Bio je to kraj crkvene godine, pred sam advent, te običaj nalaže da se u nedelju, tokom mise, vernici zahvale Bogu na svim darovima kojim ih je ove godine blagosiljao. Napustila sam samostan i sama zahvalna.

Dan Baču poklonjen, pred svoj kraj, odveo me je i do obližnjeg manastira Bođani iz petnaestog veka. U dvorištu od ruža i drvoreda, zatekoh monaha kako uređuje baštu. Ushićenost zatečenim prizorom u samom manastiru, ni danas me ne napušta. Ispred mene je spoj vizantijske tradicije i baroka, te tople, jarke boje što kroz oko stigoše do srca i obojiše ga mirom, to duhovno bogatstvo što mi napuni džepove od duše!

Freske je oslikao Hristofor Žefarović u XVIII veku učinivši manastir jednim od najlepših dela savremene srpske umetnosti. Monah Pimen mi kazuje da se katolički i pravoslavni sveštenici u parohiji međusobno obilaze i goste kad su praznici. Poštuju se različitosti. Jako malo poznajemo sopstveno predanje, pa otud drugog doživljavamo kao vuka koji nas ugrožava, a ne brata. Univerzalna poruka je ljubav, Hristos je ljubav.

A Bač…Bač je istinski gospodin. On je sate provedene sa njim, zauzvrat, pretvorio u blago, i spakovao ga u moje biće. Da ponesem sa sobom, da mi se nađe, za crne dane, za dane bez boja.