Tesne su ponekad čoveku cipele. Prepešačene se muke sakupe u njima, i žuljaju, stežu, kad bi se samo malo odahnulo! Boja ispranih od prolivenih kiša, lica i naličja oštećenih od kamenja čije su udarce trpele na putu, izlizane su od kilometarskih tugovanja. A nekad su čoveku cipele tesne, tek eto tako, od ushićenosti i meraka. Tad bi ih izuo da bos kroz svoj vek gazi, da taj osećaj sreće u kožu se ureže i baš nikad se ne izgubi, ne iščezne. Zašto je onda teško čoveku, da bar ponekad, nakratko, u tuđim cipelama hoda?
Zatekla sam Gerasima u njegovoj obućarskoj radnji. Oduvek mi, kada u takve radionice uđem, pogled na složenu obuću probudi znatiželju: gde li su sve gazile, kome trčale u zagrljaj, od čega bežale. Stara ili nova, jeftina ili skupa, šarena ili jednobojna… svaki komad ima zajedničko to, da čeka novu šansu.
A gospodin Alihanjan je svojoj potrčao u susret. Već je osamnaest godina kako je iz Jerevana došao u Vrnjačku Banju, u posetu sestri koja je tu već živela. Banjska priroda, njena reka i zelenilo, podsetila je Gerasima na očevo rodno mesto. Živeo je van Jermenije i ranije, a samo u Banji nije bilo teško ostati. Nedostaju mu prijatelji iz detinjstva i ulice Jerevana od kojih je otišao u svojim tridestim, ali ljudi, Vrnjčani, učinili su da se ne oseća strancem. Ta srdačnost je bila presudna. Potom je došla i ljubav. A najteže je bilo naučiti jezik. Gerasim, posvedočih i sama, srpskim jezikom lepo vlada. Zanatlija, i zlatar i obućar, priseća se jermenskih pretežno kršnih predela, pa za tlo Srbije kaže da je bogom dato, ova zemlja u kojoj uspe svako ubačeno seme.
Jermeni su još u četrnaestom veku izgradili Manastir Sv. Arhangela Gavrila i Mihaila nedaleko od Sokobanje, poznatog kao Jermenčić. Danas najveći broj jermenskih porodica živi u Banji, a postoje i u Beogradu, Valjevu. Postoje, kažem, jer stoje postojano i ne zaboravljaju korene. Navike se menjanju, priznaje naš Jermenin, ali ne i duša. U njoj je Ararat, u njoj su poreklo i koreni. Domovina je daleko, ali dom nije. Gerasim lagodno korača Banjom i ne broji korake već dobre ljude koji čine da ovaj deo, svog puta, prelazi u cipelama što nisu tesne.
Bojana Savić 