U prašini do kolena „slikala“ je Zuzana svoje prve slike. „Onda bi tuda prošle guske ili zaprežna kola“, priseća se ona, „i odeee moja slika“. Bila je peti razred kada je od mamine podsuknje, ručno tkane, isekla komad platna i zaista slikala, po prvi put. Videvši rupu, mama je samo pitala: „Zuzana gde je slika, gde si sakrila sliku?“
A njene su je slike odvele na pet kontinenata. Kako i ne bi! Čim zakoračite u Zuzanin atelje obuzme vas vedrina! Na tim je delima, šarenolikim i veselim, oslikana čarolija svakodnevnog života nekad, tek da nas podseti da danas zaboravljamo da je živimo. „Ponosna sam na činjenicu da, gde god da odem i pomenem Kovačicu, odmah je vezuju za samouko slikarstvo i za Srbiju.“ Trideset i dve godine je član galerije u Kovačici, hrama umetnosti, kako je naziva. Najveća joj je nagrada, priznaje Zuzana, to što danas i njeni seljani dolaze po slike. Nekada se mislilo da slikari slikaju kako bi izbegli posao i kopanje kukuruza te niko iz Kovačice ne bi kupio sliku od njih. Zuzana četkicom i bojama oživljava to vreme kog više nema i ostavlja u amanet novim generacijama. Jer ljubav danas nestaje, a ona za tim žali.
Ona zato slika ljubav, a sećanja su joj najdraža inspiracija dok stvara. Kroz svoj prozor vidi žito, pa se seti vremena u kom se zaprežnim kolima to žito uz pesmu prenosilo. Nosio se ručak, vezivalo žito u snopove, kod kuće zrno vadilo i onda nosilo u mlin. U njenoj kući sa sedamnaest članova porodice, noću bi se napravio kvasac a rano izjutra, oko tri-četiri sata, prve bi se budile snaja i svekrva te u dva korita mesile hleb i stavljale ga u seljačku peć… Zagrljaj, toplina, puno dece, baka koja ni od čega napravi svašta, od prekrupe spremi i slani i slatki kolač. Srce ispunjeno najlepšim uspomenama tu emociju dočarava detaljima toliko bogatim, da vam se čini da ćete se i sami naći u nekoj od scena, samo ako tu sliku dodirnete.
Tako sam i ja, slušajući Zuzanu, odlutala u vreme u kom su žene nosile žipon i po sedam, osam podsuknji. A kada se ona udavala, donela je dva tri šifonjera punih nošnji jer, kako kaže, momak pripremi kuću, a devojka je napuni. Potom se šifonjeri otvaraju, pa celo selo dođe da vidi šta je mlada donela. I dok posmatram sliku dvoje mladih na cvećem okićenoj ljuljašci, saznadoh da je nekada baš momak tu ljuljašku cvećem ukrašavao devojci koju voli. A danas?
U svoj svojoj raskoši, Zuzanine slike sa vama razgovaraju. Uče vas ne samo slovačkoj kulturi i folkloru, već i univerzalnim ljudskim vrednostima, onim životnim radostima koje su tu, na dohvat ruke. Velike, a čine se malim. Jarke boje bude radost, izazivaju osmeh. Suncokreti, cveće, kukuruz, repa, žene koje na biciklu voze svoje unučiće u školu…Iz dana u dan inspiracija se preliva, iz prošlosti u sadašnjost, iz srca na platno. I dok Zuzana slika ljubav, ona ne gleda televiziju. Bolje da gledamo u žito. Ili u cvetove na drvetu…
Bojana Savić 